Вучићев путујући циркус – психологија чопора

Маса је скупина људи која, за разлику од публике, нема способност да  аргументовано закључује и расуђује. Маса упија оно што јој се каже и такво мишљење прихвата као своје, и док је таква каква јесте осећа се непобедиво. Веома је слична чопоративној организацији.

Зашто пишем о овоме?

Јуче је у Нишу Александар Вучић одржао митинг. Нисам знао да у које време тачно, али сам знао да је тог дана.

Поподне, када сам правио паузу од учења, решио сам да прошетам до центра Ниша. Кренем полако, пређем улицу, кад оно са друге стране – гомила аутобуса у колони, вероватно чекају семафор. Помислих како ово није ништа чудно, ипак је Ниш велики град. Одједном из тих аутобуса похрлила је маса људи. Као ђаци на екскурзији када се прави пауза да купе чипсеве, гуаране, љигавце и ласере. У том трену су ми се ствари у глави поклопиле. То су били чувени ботови из путујућег циркуса Александра Вучића!

Како сам се изненада нашао окружен масом, у желуцу ми се нешто преврнуло и осетио сам јак нагон за повраћањем. То је била једна заиста жалосна маса људи која је излазила из аутобуса украшеним плакатима са његовим ликом. Подсетили су ме на “нижу расу“ коју транспортују у логоре возовима. Али, није тако. Овим људима не треба моје сажаљење. Они су самовољно одлучили да буду ту, самовољно су одлучили да узму чланску карту и да их сада као стоку возају од једног до другог града.

Заиста ми нису потребна јадна оправдања типа “Они немају ни тај сендвич кући па су пошли да поједу то што им се нуди“ или “Неки од њих никада нису отишли из места у ком живе па им је ово прилика да виде мало света“. Маните ме тих глупости. Колико сам успео да видим то су све радно способни људи међу којима има младих који би лако могли да зараде дневницу за себе када би хтели. Мислите ли да мени није било лакше да се учланим у странку и да ботујем за паре или будући посао, уместо што идем по Нишу и делим рекламне летке по поштански сандучићима? Нисам се продао нити желим, и то је нешто на шта сам поносан.

Њих није срамота што су ту, они не сажаљевају себе. Понашају се као деца на екскурзији, шетају градом као да су дошли у провод, машу једни другима и дозивају се преко улице.
То сам приметио јер сам од своје почетне тачке до центра града ишао окружен овим хуманоидима.

У њиховом понашању могао се приметити понос и осећај надмоћи што су припадници такве групације. А то се много разликује од онога што сам до тада чуо о њима. На Фејсбук заједници они су обично описивани као “уплашена и дезоријентисана маса која је приморана да буде ту“. Ја то нисам видео. Видео сам само поносне чланове партије које уопште није срамота што су ту где јесу и са тим поводом.

Град је у том тренутку био прекривен њиховим плакатима, чак и на местима где то није дозвољено, а са бандера и уличне расвете висиле су рекламе са ликом њиховог Вође.

Многи кажу да ће се овај путујући циркус распасти када Вучић падне са власти. Неће.
Ова маса ће врло лако прићи неком новом вођи, био он Јеремић или Јанковић. Они су дрво без корена. Не верују у идеологију те странке и неће је пратити на њеном путу на политичко сметлиште. Они ће за мале бенефиције (сендвич, сок, дневница) на путу кроз Србију пратити и самог ђавола. У томе је разлика између нас и њих. Ми ћемо увек рећи не!

ботчине

Advertisements

Једно мишљење на „Вучићев путујући циркус – психологија чопора

  1. Повратни пинг: “Елита“ у одбрани Вучића | Мртав Угао | Mrtav Ugao

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s