Михаило Меденица за Мртав Угао: Правда јесте слепа, али није лице с посебним потребама

У новом интервјуу на блогу Мртав Угао разговарао сам са једним од најбољих колумниста данашње Србије и новинаром Михаилом Меденицом. Са “колегом“ са МојНедељник платформе попричао сам о писању, хумору, актуелној власти, Паради Победе и Кошарама. Пуно емоција у разговору на ти!

Михаило, узимајући у обзир Твоје занимање, реци ми да ли Ти клечиш?

Да, али само кад везујем пертле! Новинар који себи дозволи да се повије, а камоли клекне – није поразио професију већ човека у себи, а то је најгоре, јер без човека у себи нисмо ништа друго до мизерни потписивачи саопштења и носачи диктафона!

Да ли мислиш да је у овој држави уздизање могуће једино ако се  прво клекне?

Уколико прихватимо оно да је и пад лет онда да, али сви знамо како се тај лет завршава! Не, не мислим да морамо да дотакнемо дно или му се приближимо како би се усправили, већ да не смемо да дозволимо да уопште дођемо у ситуацију да стремимо дну! Највећа је обмана и лаж да је то тешко, готово немогуће, напротив, лако је, само ако човек држи до себе, својих принципа, ставова и професионалне части!

Где да бежимо ако се они о којима редовно пишемо стварно наљуте па крену да нас јуре?

Нема бежања, можемо само да им се залетимо у сусрет па ком опанци – ком обојци?! Да смеју одавно би нас ти појурили, али то су сенке без људи, најобичније измаглице, тужне опсене, тако да мене више брине шта ће сироти кад схвате да чинећи све што чине беже од себе јурећи себе него хоће ли кренути на нас.

Имаш ли идеју која је то рупа довољно велика да се сакрију 24 апартмана, пар офшор фирми, неколико уговора, један хеликоптер, лична карта, милиони (милијарде?) евра и још пар неких стварчица?

Пада ми на памет, рецимо, једна дружина професионалних постављача камења темељаца ни за шта, која већ, ево, пету годину рашљари Србијом, познатија под уметничким именом Стално Нешто Сакривамо. Дејвид Коперфилд је за њих најобичнији шибицар, оно што су они успели да прикрију и сакрију он не би ни помислио ни да покуша…

У ком својству си излазио на протесте “Чији град?“, као грађанин, новинар или “плаћени противник најбоље власти у новијој историји Србије“?

Као плаћени противник, наравно! Плаћен од своје деце да не дозволим да оваква Србија остане њима и њиховим генерацијама!
Да не дозволим, да не дозволимо да живе у држави вечито се надајући неком 5. октобру, као што је моја, као што су толике генерације! Правда јесте слепа, али није лице с посебним потребама како је ова власт третира и чини да се обичан човек осећа као изгнаник из сопственог живота!

fb_img_1485026026204

Фото: ФБ/Михаило Меденица

ЕУ или чврст савез са Русијом?

Ништа природније од најчвршће могућег савеза са Русијом! Што се ЕУ тиче – срљамо у коло из којег остали беже и у којем свако од пијаних играча вуче на своју страну.
Дакле, Русија у сваком случају – не као мит, већ факат да нема државе и народа који боље желе и чине Србији од ње, у шта сам се небројено пута лично уверио!

Да ли је Парада Победе у Москви заиста величанствена као што причају или воле то новинари мало да украсе?

Парада победе је заиста нешто величанствено! Не због војне силе која продефилује Црвеним тргом, већ због неописиве емоције која влада Москвом, због љубави према домовини, свом ближњем, својој историји и пијетету према жртвама којим одише Москва, без претеривања! Мало шта може да изазове сузе као тренутак када се заврши званичан део параде и када се из стотине хиљада грла (дословно) заори “Каћуша” и Москвом крене марш Бесмртног пука, односно, потомака ратника и још стотина хиљада људи који им се придруже корачајући као један – све то чини да посматрач са стране осети да су међу њима политичке поделе ништавне у односу на љубав према домовини, славној прошлости и надам се сјајној будућности!

fb_img_1485025575679

Фото: ФБ/Михаило Меденица

Тада је противник био јасан, а против кога се боримо данас?

Против најопаснијег, против проклетства да нас погрешни избори изнова и изнова воде у још горе! Што је најтужније више се не боримо, саживели смо се с улогом жртве и пристајемо на компромис: само да ми преживимо дан а будућим генерацијама како буде?! Срамота смо једнако и својих предака и својих потомака!

Да ли један новинар, непристрасан и аполитичан, може да живи од свог “заната“?

И да не може – мора! Макар био доведен на руб егзистенције- мора! Не паметујем, знам о чему говорим, новинар мора бити спреман да зарад већег добра, у чијем интересу МОРА да ради, жртвује готово све! Нисам неразуман човек, знам шта је породица, отац сам двоје деце али сам убеђен да и то што због мог рада имају далеко мање него што заслужују вреди, јер ће сутра имати много више, надам се, у држави часних, поштених, поносних и дичних људи.

Моје мишљење је да је Твоје најбоље дело она репортажа са Кошара. Какво је искуство било писати о томе, и, пре свега, какав је осећај наћи се тамо?

Писати је лако, то само изјури из човека и сручи се на папир, тешко је преживети све то! Мислим на осећај када Проклетијама ходочастите ка месту највеће, најславније и најкрвавије битке у нашој новијој историји, у којој је 100 младића (редовни војници) са тек неколико подофицира и официра држало фронт од 11 километара, док је на њих у сваком тренутку јуришало више од 2500 шиптарских терориста, припадника Легије странаца, британског САС-а и читаве НАТО машинерије, а да притом нису успели да пробију линију фронта јер су се та деца, заборављени див – јунаци, заклели да нема повлачења до последњег! Бити на Кошарама равно је, без претеривања, бити на Светој гори – убеђен сам да Бог једнаком милошћу поседа оба места! Кошаре су наша светиња и у њих се морамо заклињати колико и у Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Студеницу, Жичу, Ђурђеве ступове, Девич…

fb_img_1485026003779

Фото: ФБ/Михаило Меденица

Врло добро се сећам једног Твог чланка у некадашњем Press-у где си проверавао да ли је могуће живети у супермаркету, а да не будеш откривен. Да ли је то могуће и данас, десетак година касније, или нас је технократија осакатила?

Данас, нажалост, није могуће живети ни испред супермаркета, а камоли у њему! Највећа је гужва, ипак, у контејнерима – ту је немогуће остати неопажен…

Ако се којим случајем некада власт (не дај Боже!) промени, да ли ће и онда бити инспирације за писање?

Наравно да ће је бити, јер било је и за вакта претходних, оних пре њих и тако редом! Новинар мора критички да се односи према свакој власти, јер ми смо корективан фактор од којег треба да зазиру и стрепе, јер само ће тада свој посао радити како ваља!

Ко је у садашњој Србији елита?

Они под њом, бојим се!

Писао сам скоро о колумнистима-сатиричарима.
Да ли они имају утицаја на јавно мнење или је то само пуко просипање хумора?

Треба најпре раздвојити хумор и сатиру. Хумор је и виц, а сатира моћно оружје! Верујем да је оно чудовиште од изложбе “Нецензурисане лажи” најбоља потврда мојих речи. Управо су сатиричари били најзаступљенији “експонати”, што значи да и власти највише сметају.

Тебе описујем као “сатиричара модерног кова“. Да ли модерни сатиричари морају да трагају за инспирацијом или је довољно само да погледају кроз прозор?

Ма, какво трагање, дошло је време да се човек скрива од инспирације, јер овде се глупости утркују и престижу једна другу! Дође ми понекад да дневно напишем три текста и да остане материјала за још три, али постане апсурдно тркати се сам са собом кад знаш да је сутра нови дан пун нових глупости о којима ваља срочити које слово.

Ко су, по Твом мишљењу, добри колумнисти у Србији данас?

Има их, Богу хвала, још увек доста: Марко Прелевић, Дража Петровић, Зоран Шапоњић, Вељко Лалић, Драгољуб Жарковић, Воја Жанетић, Миодраг Зарковић, Живојин Ракочевић, Ђорђе Вукадиновић, Слоба Антонић, Мира Бобић… Нека ми опросте још неки које ценим и радо читам али их у ове ситне сате превидим!

Да ли сматраш да радиш добар посао када су Те због тога прозивале “покојне“ E-novine?

Да ли радим добар посао на другима је да суде, ја се трудим да га урадим најчасније што могу! Што се Е-новина тиче задовољство је било бити им на тапету, бринуо бих се да су ме запостављали, почео бих да сумњам у себе…

Имаш ли можда у плану неку књигу сабраних дела, узимајући у обзир да си заиста један од најпопуларнијих колумниста у Србији данас?

Хвала на комплименту, заиста, али немам у плану никакву збирку, јер не бих волео да ме ишта подсећа на ова мутна времена кад прођу! Само нек мину па нек се заборави све што сам написао – не жалим ако ће иоле помоћи да развејемо ово црнило над вољеном нам Србијом, Републиком Српском и Црном Гором! Објавио сам збирку репортажа и то је што се мојих публицистичких амбиција тиче сасвим довољно!

За крај, која је Твоја порука народу који је спреман да се бори?

Оно што већ написах – НЕ ДОЗВОЛИМО ДА БУДЕМО ВЕЧНА СРАМОТА СЛАВНИХ ПРЕДАКА И ПОКОЛЕЊА!

Први нису страдали да би Србија била што данас јесте, ови који ће доћи не рађају се да бисмо им оставили Србију каква јесте! У супротном- проклињаће нас и једни и други!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s