Мириси Србије у јесењем периоду

Ајвар. Пастрма. Ракија. Кратко и јасно, пре свега.

Док се градом обично шири смрад сагорелог угља из топлана које (ни)су почеле да раде и кућа које се греју на котлове, палета мириса на селу је итекако другачија.

Да не би неко помислио како пишем поспрдан текст, морам да напоменем да сам сеоско дете, и да је мој дом у једном малом селу крај Трстеника. Тамо сам живео док нисам пошао на студије, и тамо живим сваког викенда када пожелим да направим паузу од истих.

carape

Три мириса красе сеоску атмосферу у јесењем периоду. То су она три горе набројана.
Зашто је сваки посебан, и зашто сваки од њих пружа задовољство? Идемо редом.


Ајвар

Оно што је за воће џем, за поврће, конкретно за паприку, је ајвар!

Када помислим на своје родно место у јесен, први мирис који ми пада на памет је мирис печене паприке. То је процес који претходи кувању ајвара. Он се обично врши на плотни „смедеревца“ или „алфе“ али су „браћа“ Бугари измислили чушкопек, лимену пећ чија је једина сврха печење паприке.

%d0%b8%d0%b7%d0%be%d0%b1%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%b5147

После тога, паприка се меље па иде у једну велику шерпу која се ставља на један од горепоменутих модела шпорета и онда се крчка.

f6ae38d622d5030a00b00f11e7b5db1f_header

Може да буде љут, може са додатком парадајза. Има тенденцију да офарба језик и усне у јарко наранџасту боју.


Пастрма

Можда реч „пастрма“ звучи ружно, али пастрма је једна од најбољих ствари што се тиче сеоског живота.

Пастрма је обично једна добро подгојена свиња, спремана баш за ту намену. А намена јој је да опскрби просечну сеоску породицу са довољно меса, сланинице, чварака, кавурме и масти да се прегурају ледени периоди.

Комади чистог меса се пакују у кесе и стављају се у замрзивач за даљу употребу или се одвајају за сушење у бурету или сушницу, зависи ко шта има. Од масти и примеса се справљају чварци и кавурма у једном великом казану. Коске се чувају за пасуљ, чорбаст кромпир или подварак.

hqdefault

Наши стари кажу да суво месо и бели лук изграђују отпорност на болести током зиме. Обавезно тестирати ту теорију!

Очекујем да ме после овог текста тужи неко друштво за заштиту животиња.


Ракија

Када усред сеоске јесење тишини и паузама између кише и ветра чујете како се пролама  нека неподношљива шкрипа – знајте да је неко ишао да позајми казан за печење ракије од власника. Казан је изузетно вредна ствар и нема га свако сеоско домаћинство. У духу српства је да онај ко га има радо позајми сваком коме треба да испече своју ракију.

Казан за печење ракије (лампек у неким деловима Србије) је обично зборно место зналаца добре капљице који би пре попили отров него неки комерцијални, вештачком бојом обојени етил алкохол ког масовни произвођачи називају ракијом.

22612_img-1443122870

Процес печења нећу да објашњавам, кога занима ракија тај зна како се прави.

Може комина, може јабука, може крушка али је главна воћка шљива. У пошалици, мајстори печења кажу да је процес печења ракије херојска смрт за шљиву, јер би у противном завршила у пекмезу.

Живели!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s