(Ауто)цензура и савремена демократија

Текст писан као есеј – предиспитна обавеза из предмета Медијско право.

Упоређујући датуме почетка демократије и цензуре, можемо закључити да институција цензуре није модерна појава као што нам се некада чини.

Ако за место и датум рођења демократије узмемо Атину и 4. век п.н.е, а као први покушај цензуре узмемо поступак грчке државе да ограничи филозофско учење филозофа Сократа, 399. године п.н.е. онда је претходна изјава сасвим на месту.

преузимањеЦензура је кроз историју представљала право мучење за ауторе и љубитеље писане и изговорене речи. Ишло се толико далеко да је Католичка црква издала “Списак забрањених књига“ (лат. Index Librorum Prohibitorum). То је био списак публикација које су биле забрањене од стране цркве, а све под изговором “заштите вере и морала верника“.

Институција цензуре јесте замишљена као “тампон зона“ између оног ко пружа информацију и оних који ту информацију примају. Задатак цензуре је да провери да ли неки део информације, или цела информација, треба да оду ка аудиторијуму односно да ли ће изазвати лош ефекат на тог ко информацију пружа.

Цензура се, генерално, дели на три врсте:

  • Превентивна – подразумева све поступке да би се спречило објављивање информације,
  • Аутоцензура – њу спроводи сам аутор у страху од последица, и
  • Суспензивна – огледа се у последицама које аутор трпи после објављивања информације.

Идући временском линијом ка модерној демократији, многи владари су видели превелик значај у институцији цензуре и активно су је користили.

Забрана штампања и објављивања информација била је врло честа појава у Европи, а саму моћ цензуре директно су користили сви тоталитарни владари и диктатори.

Ако за прву демократску творевину узмемо Сједињене Америчке Државе, видећемо да ни тада коришћење цензуре не јењава, а форма модерне демократије доводи нас и до данашњих дана.

Водити полемику о томе да ли је цензура оправдана или не – неморално је.
Цензура никада неће бити нити оправдан нити моралан поступак.
Амерички сенатор Џон МекКејн је једном приликом изјавио да му је током шестогодишњег заробљеништва у Вијетнамском рату једино била потребна информација. Права, слободна, нецензурисана, неискривљена, потпуна информација.

Закључујемо да, и ако је у ситуацији где се бори за голи живот, човеку су заиста потребна сазнања.
Зар онда није апсурдно да је у модерној демократији притисак цензуре жешћи него икад?

Врло је лако закључити да појмови “примењена демократија“ и “теоријска демократија“ нису исто. Код нас влада само “теоријска демократија“, док је она права, хеленистичка, годинама далеко.

Грађанима се сервирају информације које су им потребне да “сами“ саставе ружичасту слику догађаја који их окружују. Дају им се делови слагалице и пуштени су да саставе целу слагалицу, тако стварајући дојам да нема те цензуре која се често помиње у медијима.
Медијска манипулација служи као прозор у неки други свет. Свет који реално није ту, али га контролисани медији чине правим, истинитим.

Цензура и даље влада, индиректно и директно, посредно и непосредно.

Медијски радници се и даље, са разлогом, плаше да се посвете потпуној истини.

Разлози су више него очити. “Бејзбол палице, киднаповање и тортура. Најлон кеса на главу. Мрачна самица у затвору по којој шетају пацови. И, на крају, “сачекуша“ у неком хаустору и метак у потиљак…“

Случај “Ћурувија“ само се чини далеким. Случај “Пантић“ такође. И даље владају исти услови који медијским радницима не дозвољавају да се потпуно посвете свом послу: истини.

rat_je_mir

Цензура у Србији почиње већ код избора тема којима ће се медији бавити.

Анкета коју је спровео веб сајт “Цензоловка“  међу новинарима у Србији показала је да селекција тема према укусу политичара, оглашивача/спонзора и маркетиншких агенција постоји у готово свим медијима за које раде или су радили, да је тога било одувек, али је систематско филтрирање тема у редакцијама почело за време власти Бориса Тадића и ДС-а, да би под Вучићевим режимом прерасло у врсту цензуре каква је у Србији владала током деведесетих година.

Иако садашњи премијер Александар Вучић тврди да цензура у медијима не постоји, са телевизијских екрана и с радио-таласа нестале су емисије „Кажипрст”, „Утисак недеље”, „Инсајдер”, „Сарапин проблем”… Оборен је портал редакције „Пешчаника”, смењен је шеф деска Срђан Шкоро у „Вечерњим новостима”, угашен је сајт „Телепромптер” који се бави разоткривањем малверзација у Србији…

Новински текстови у којима је критикована Влада били су избрисани са интернета, а независним новинарима је прећено, или је на њих извршен притисак.

Живимо у времену демократије, док од те демократије уопште и не видимо много.

Најјаснији пример и јесу медији који највише трпе од репресије власти.

Као да се налазимо под својеврсном “меком окупацијом“. Mека окупација се разбија део по део, од медија као полазне тачке, јер је информација најбитнија за даљи наставак идеолошке еволуције. Али пре свега треба се сетити да “цензура одражава недостатак поверења једног друштва у себе“.

Ако претпоставимо да је ниво цензуре знатно најмањи у скандинавским државама (Финска, Данска, Норвешка…) а да не постоје неке велике варијације између осталих држава, онда схватамо да, што се цензуре тиче, нема много разлике да ли је држава по уређењу демократија или џамахирија.

Демократија у хеленистичком смислу је оно за чиме жуди модеран свет, исконска демократија где ће се чути глас народа и где ће се видети слобода говора.

cenzura

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s