Робови масовне потрошње

Ми смо потрошачи. Ми смо нуспроизводи опсесивног начина живота.
Убиства, криминал, сиромаштво – овакве ствари мене не занимају.
Оно што ме занима су селебрити магазини, кабловска са 500 канала, име неког дизајнера на мојим гаћама. 

Да ли смо овакво друштво?

Гледаш рекламу за патике. Лепе, спортске, сијају се. Најновији модел.
Скупе су, прескупе за твој појам.
Носи их спортиста, човек који изгледа као да тренира по цели дан. Ништа друго, само то.
“И ти можеш тако да изгледаш, само, прво мораш да купиш наше патике. Замисли себе како трчиш док су ти наше патике на ногама. Замисли себе на месту лика са рекламе. Купи наше патике. Шта је то за тебе, неки
ситниш, тричавих петнаест хиљада. Па то је само пола плате! “
Не продају они теби патике. Продају ти спортског човека у теби, али он не може да се пробуди без њихових патика.

У шта смо се претворили? У робове масовне потрошње.
Мајмун види – мајмун купи. Систем показних вежби. “Хеј, па онај на реклами има то, сигурно је потребно и мени!“.

Купујемо све, и шта нам треба и шта не. Зашто?
Зато што на реклами кажу да је најбоље, зато што имају други, зато што желимо да се уклопимо, зато што је то у тренду.
Да ли ти то уопште и треба? Вероватно не, али није битно. Важно је имати. Важно је бити један од одабраних који имају ТО!

Постало је срамота разликовати се од других по томе који телефон имају, које патике или јакну носе или на каква места излазе.
Робни конформизам најјаче утиче на децу. Није тајна да деца умеју да “задевају“ своје другаре на основу тога како се облаче или какав мобилни имају. Дошли смо до ситуације да ђаци прваци имају мобилне
телефоне последње генерације, а то све с благословом родитеља. Родитељи не желе да им се деца разликују од других.
Children using smartphones

Није више битно само имати, битно је имати најбоље. Ако не најбоље онда барем боље од других.

Више не идемо у продавницу. Идемо у супер-хипер-екстра-маркет који има најниже цене и који нуди највише поена за нашу картицу.
Твоје податке имају разне “Супер-картице“, “ВИП-картице“ и остале картице које сведоче о томе како си ти одличан потрошач, и када купујеш не питаш за цену и количину, питаш само за бодове који ће ти помоћи при
следећој куповини.
Истини на вољу, податке си им сам дао. Веровао си да је безопасно. За сада још увек јесте. А да ли ће задуго и бити?
Можда. Можда и неће.

Биће безопасно све док једног тренутка не крену да те зову на кућни телефон и да ти питају зашто си данас купио Пепси уместо Кока-Коле, када сваки дан пијеш ово друго. Или зашто си данас купио дуготрајни
резани хлеб уместо обичног, планираш ли да путујеш негде за викенд па желиш да ти хлеб и даље буде свеж када се вратиш? И како си пропустио да купиш наш невероватни крем за уз тај хлеб, па ипак је он на
попусту од 23.345% и носи ЧАК 2 поена за твоју магичну картицу!?!

Купуј купуј купуј!

“Купујеш намештај. Кажеш себи: ово је последња фотеља која ће ми бити потребна у животу. Купиш фотељу, задовољан си неколико година јер шта год пошло по злу, знаш да си се решио питања проналаска праве
фотеље. Потом прави сет посуђа. Потом савршен кревет. Завесе. Тепих.
Онда си заробљен у свом дивном гнезду, а ствари које си поседовао сада поседују тебе.“ рече Тајлер Дурден и оде у историју.
дрден

Постојимо у свету који је заражен капитализмом и неолиберализмом и чију реалност креирају медији који по сваку цену желе да затупе човека и да му кажу шта треба да мисли.
Човек за њих представља само бројку, или ставку у статистици а добар је једино док купује и троши свој новац и на тај начин одржава потрошачко друштво у животу.
За њихову агенду је потребно да човек буде само економско биће, да нема никаквих потреба сем да задовољи потрошача у себи.

Сваког тренутка можемо да напустимо тај систем. Сваког тренутка!
Да ли желимо? Не.

Живимо ушушкани у својој дистопији и верујемо да топлину нашег света одржава “два по цени једног“ или “купи пет и шесто добијеш гратис“ или “купи гајбу и добијеш торбу“.
Нашу тврђаву чине амбалаже, огавне, пластичне, које се попут вируса шире планетом. Прљавштина и хаос који сами стварамо ће нас једног трентутка прогутати. А сва амбалажа остаје нам од ствари које непрестано купујемо.
20061106055918_t

“Одбаци основне претпоставке цивилизације, а посебно значај материјалних ствари“ и шта ти остаје?
Остају бића која су сиромашна духом, која су психички празна, остају бића чији сјај стварају само материјалне ствари

“Рекламе нам намећу аутомобиле и одећу, а ми радимо послове које мрзимо да би смо купили срања која нам нису потребна.“
-Тајлер Дурден

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s