Жељезо

Ништа од продаје “Железаре“.

Коме да захвалимо на томе?

Да ли је заслужан председник Владе тј. премијер?
Да ли су заслужни ти Американци којима је требало продати фирму?

Пустићемо их да поделе славу/терет.

Да су ‘наши’ представници у Влади мало мање тврдили пазар а да је америчка фирма представила мало мање алаве захтеве све би то већ било готово.

Срећни смо ми, обичан народ а срећни су и радници “Железаре“.
Наиме, један од услова је био да се од тренутних 5.000 радника отпусти 3.500 да би се дошло до магичне цифре од 1.500 радника.
Наравно, подразумева се да би отпремнину за одпуштене раднике исплатила држава, никако инвеститиор.

Као други услов наводи се то да је наша Влада морала да буде гарант за кредит од 800 милиона долара. Не изгледа ли ово помало јадно? Када је од исте те владе затражено да буде гарант предузећу МИН “Локомотива“ из Ниша за тричавих 240.000 евра нико за то није хтео да чује.
Да ли су мислили да су то бедне паре па им је било испод части да буду гарант за тако малу суму или су мислили да једино предузеће у држави које се тим послом бави није перспективно, никад нећемо сазнати.
А треба напоменути да машиновође и превозници чије је локомотиве ремонтовало ово нишко предузеће кажу да су Нишлије много бољи радници, и од Хрвата и од Румуна, који се јављају као конкуренција у том послу на Балкану.
Победа овог предузећа на тендеру у Македонији за ремонт целе македонске железнице вероватно није добра референца на то колико је ово предузеће цењено.

И последњи захтев на листи (мало ли је?) је да се држава обавеже да све секундарне сировине одлазе у Смедерево на претапање, а ту се убрајају и машине настрадале у поплавама.
А америчка фирма, наравно очекује да ће за тај посао бити плаћена.

Треба узети у обзир и то колико би та фирма зарадила самим претапањем тих сировина.
Узмимо за пример неку војну опрему коју се држава спрема да расходује.

Ако је просечна тежина тенка око 50 тона, само од тога може се добити више од 10.000 тона квалитетног гвожђа. Ако томе додамо оклопна возила и остало наоружање, произлази да је реч о незанемарљивим количинама сировина.

Значи, уласком у ‘стратешко’ партнерство са нашом државом, Есмарк генерално може само да профитира и то на више начина.
А сам тај расход у Војсци створен је ‘убијањем’ Војске, техничким и логистичким, али о томе неки други пут. Та тема дефинитивно не може остати прећутана.

И на крају, закључак.

Овакав епилог сматрам победом. Чијом? Не знам. Знам само да се осећам задовољно.
Ко је иоле свестан шта би продаја наше “Железаре“ могла да учини самом предузећу и нашој држави јесте срећан исто колико и ја што ‘стратешко партнерство’ није успело.
Најављује се и неки план Б, остаје нам да видимо о чему се ту ради, и да ли је, ако је то могуће, гори од плана А.

А до тада, поздрав из железаре!

шварци

Референце:

http://www.srbijadanas.net/vesti-iz-nesvesti-srbija-nema-dovoljno-para-da-proda-zelezaru-i-da-plati-esmarku-topljenje-sopstvenih-tenkova/

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:534261-Esmark-trazi-otpustanje-3500-radnika

Advertisements

Једно мишљење на „Жељезо

  1. Повратни пинг: Студент није запалио жито али… | Мртав Угао

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s